Vlaška magija

U rečniku srpskog književnog i narodnog jezika piše da je magija “natprirodna, tajanstvena moć, čarolija, čudotvorstvo, veština vračanja, bajanja”. Magija je bitan pojam u vlaškom životu i običajima te joj stoga posvećujem posebnu pažnju. Sve ono u šta Vlasi veruju ima, na neki način, magijski karakter. Bajanje je sastavni deo čaranja. Kao što se čini ne mogu izvesti bez bajanja, tako isto se ni bajanje ne izvodi bez čini (čaranja).

Bajati znači govoriti, ćaskati, fabulari, u cilju čaranja. I latinska reč fascinare (očarati, ureći) slična je, po svom značaju, toj našoj reči. Isti smisao imaju i latinske reči incantatio (čari, magije); cantus magici (bajanje čarobnjaka), carmen (čarobne izreke). Reč bajanje potekla je od korena bha, što snači govoriti, fabulari, u cilju čaranja. Od korena bha razvile su se kasnije i reči: bajka, bajukati, baju – baju (što znači uspavljivanje deteta u kolevci pod pesmom). Obajati – znači omađijati nešto, tj. dati nečemu neku višu životodavnu cilu ili moć. Otuda bajanje prelazi u čaranje, jer putem bajanja čarobnica “baca čini”, čara, tj. čini ono što drugi bez njenih moći nije u stanju.

Bajanja se mogu razvrstati na ona koja se sprovode radi zdravlja, uspeha, ljubavi, skidanja čini i uroka. Gatati znači domišljati se kod nečeg nepoznatog, o tome što može biti. Reč gatanje potiče od sankritske (staroindiske) reči “gad” (gadami), što znači govoriti. Dogovor sa Bogom i đavolom.

U vlaškom predanju ni đavo nije tako crn kao što ga predstavlja hrišćanska religija. Odnosi čoveka, sveca i đavola u današnjoj vlaškoj magiji ostaci su paganske mitologije, u kojima dominira dualistički princip. Po njemu nema stvaranja bez sukoba suprotnosti.

Kolika je moć magije Vlaha može se ilustrovati i starim narodnim predanjem koje je u knjizi “Naš narodni život” zabeležio Tihomir Đorđević. Ona kaže da je Bog posle stvaranja čoveka od zemlje poslao anđela u voćnjak da pronađe Adama i izvadi mu rebro kako bi od njega stvorio ženu. Srete ga đavo i uze rebro da vidi kako je načinjeno. Anđeo se, međutim, strašno preplaši božje srdžbe, brzo iščupa đavolu rep i odnese ga Bogu umesto rebra. Pospan, Bog ne proveri šta je dobio već reče “Neka bude!” i tako od đavoljeg repa stvori ženu. Po vlaškoj tradiciji, kako konstatuje i dr Radenković, đavo se ne javlja kao neprijatelj ljudi.