Vlaška magija - vesele vile i ljute aljilje

Vlve su veoma vitke i visoke, obučene su u duge bele, ponekad, zelene haljine. Okićene su cvetnim vencem, kreću se u grupi i svakoga ko ih vidi omađijaju igrom i pesmom. Žive uglavnom u pećinama pa kad zatreba dovoljno je da im se pred ulaz u špilju donese votiv, pa da one skinu svaku bolest ili čini. Zato mnogi u istočnoj Srbiji i danas ostavljaju svoj beleg pred ulazom u Rajkovu pećinu kod Majdanpeka, bacaju novčić u Zlotskoj pećini kraj Bora, ili proveravaju priču koju su mnogi zapisali da – Vlve kad su ljute vode međusobnu borbu na Crnom vrhu, planini kod Bora. Energija koja se tada izdvoji zapara vazduh.

Blagi letnji povetarac prerasta u oluju, začas dotrče oblaci, sevaju munje i pucaju gromovi. I teško onom ko se u tim trenucima nađe među razbesnelim lepoticama. To čine samo najhrabiji, muškarci omađijani njihovim šarmom i žene koje bi da preuzmu malo od njihovih moći. U pričama Timočke krajine ne pominje se mnogo slučajeva da Vlve ljudima donose tragične sudbine. Kažu žitelji Timočke krajine da Vlve ne diraju ljude.Čak im i pomažu. Posebnu ulogu u životu čoveka igrao je i vazduh i njegova najočitivija pojava vetar. Za Vlahe vetar je imao snagu čišćenja ali i kretanja. Zato su se mnogi magijski obredi razvijali na tom principu.

Vetrovi i vihori su u prvo vreme smatrani samo prebivalištem zlih duhova. Njihova jačina bila je dovoljna da rasturi seno, odnese krov s kuće, zaplaši konja i druge životinje. Fijukanje je uvek povezivano sa stravičnim jecajem unesrećenih mrtvih duša, koje nisu našle svoj novi svet ni konačište u njemu. Zato su se određenih dana u godini, u prethrišćanskom periodu, davali pomeni ovim stihijskim snagama. A sa uključenjem žitelja ovog kraja u hrišćanstvo, za te prilike slavili su se sveti Vartolomej i sveti Jelisej. U arhaično doba u vihor se zabadao nož, koji bi kasnije postajao krvav. A kad bi nastao kovitlac trebalo se skloniti i leći na zemlju jer je to bio znak da se u tom vetrovitom krugu bore đavoli i Ale, što bi za čoveka koji se umeša moglo biti pogubno.

U istočnoj Srbiji smatra se da kovitlac drema na Crnom vrhu, planini kod Bora. Kada zaduva, kažu ovdašnji žitelji, probudila ga je borba Vlva i Ala. Šuštanje hrastovih šuma i visoke trave, koja se lomi pod vetrom, prikriva zvukove borbe a bela prašina štiti ovu divovsku bitku od ljudskih očiju. Kada im dosadi ta igrarija Vlve i Ale izlaze iz kovitlaca, pretvaraju se u svatove i tako mame slučajne prolaznike. Ko se prevari i pridruži im se, postane opsednut i zauvek je u njihovoj moći. Loš je znak i kada vetar ili kovitlac sa Crnog vrha, nekome odnese kapu. Predskazuje, kažu vračare, skoru smrt.