Vlaška magija - padanje u trans

Narod veruje da ih odvode “vlve” t.j. vile. Njen pad se mahom naslućuje od njenih ukućana, koji je prate da joj pri padu budu od pomoći i nađu “kraljeve”, “kraljice” i karabaša (gajdaša), koji će je povratiti u život , jer je ona već kao pravi mrtvac i u stanju anestezije, ni najmanje ne oseća ubode igle, koji joj se čine ispod noktiju na ruci. Kao da je 99% mrtva i samo 1% u životu. Posle pada rusaljke nađu se odmah tri muškarca. To su “tri kralja” (“trej krejičari”). Isto tako se nađu i “tri kraljice” (“trej krejice”). To su tri mlade, lepo obučene devojke.

Njih šest se uhvate u kolo i u igri obilaze rusaljku, a karabaš, duvajući u mehove stalno svira čuvenu, prastaru i žalosnu melodiju rusalja (“k’nćiku d’ kraj”), starajući se da je čarobnom moći muzike razbudi. Izmešani “kraljevi” i “kraljice” stalno cupkaju oko pale i time joj “bolest odigravaju”. Prvi “kralj” (“al m’j mare krejičar”) drži u rukama nož (nekada verovatno jatagan) sa belim lukom, pelinom i belom radom (“romanjica”). Nož je ovde svakako trag žrtvenog noža sa crnim koricama koji se pominje u starim spomenicama. Beli luk se uzima u nameri da se rasteraju zli duhovi.

Prvi “kralj” je ovde najvažnije lice. On izvodi ceo ritual. Od njegove umešnosti zavisi i trajanje nesvesnog stanja, koje traje obično jedan sat. Oko rusaljke se obično vodi mističko kolo na tri, pet ili devet mesta, dok ne ustane. Njoj “kraljevi” i “kraljice” pevaju i izgovaraju mistčne reči, kojima je cilj da je podignu sa zemlje, ali čiji je skriveni smisao prilično izgubljen u toku vekova. Tačan teks reči koje spasavaju a koje su naši ispitivači uvek pogrešno zapisivali (zbog nepoznavanja rumunskog jezika) glasi:

“Op ša, jar aša!
Š ‘nk’ odate jar aša!
Aša b’la, jar aša!
Š’ d’n gure ej!
Aša b’la eeej!”

U prevodu glasi:
“Op tako, opet tako!
Još jednom opet tako!
Tako bela opet tako,
I iz usta ej!
Tako bela eeej!”

Tim rečima se svakako želi da se rusaljka probudi iz besvesnog stanja i da još u stanju transa saopšti neku istinu s one strane groba. Tada je prvi “kralj” plaši nožem, zamahuje na nju strukom belog luka, pelina i bele rade i poziva je: “Ajde!”. U stanju transa rusaljka kao da oseća stalni jecaj karabaševe čudne muzike, jer pokatkad kao da razvlači usne u osmeh. Kad se posle odigravanja na trećem mestu (ili na najdaljem devetom) već počinje po malo svest vraćati, onda prvi “kralj” sa mešavinom prežvakanog pelina i belog luka u ustima poprska po licu, ustima i očima, ona se usled jakog mirisa tog bilja još više osvesti.

Tada je nose niz poljanu dubočkoj reci, koja se probija kroz selo kao zmija i koja je od crkvenog polja udaljena 60 – 70 koraka. Tu je opet obigravaju “umivaju” i zapajaju vodom koju prvi “kralj” zahvati iz reke i spušta niz korice noža (jatagana), i koju drugi “kralj” uzima u šake i njom tri puta poprska rusaljku. I za divno čudo, ona posle toga umorno otvara oči i oživljuje. Ali se ničega ne seća šta je s njom bilo (“amnezija”). Dubočka reka je kao Jordan. Ona zaista ima magijsko dejstvo. Pomoću njene vode se zaista povraćaju ponovo u svest padalice.

Veliku misterioznu moć narod pripisuje i muzici karabaševoj. Jecaji karaba (“svirila”) zaista imaju čarobnu moć. Ona tako obuzima dušu čovečiju da njena melodija dugo i dugo ostaje u njegovoj memoriji. Možda svečani i žalosni jecaji karaba izgledaju rusaljci u transu, ne kao neki prazni zvuci, već kao zvuci koji dolaze iz neke više sfere. Kao izlivi večite harmonije, kao glas Duhova. Stanje transa (zanosa) rusaljki kao da je zaista neposredno opštenje s Bogom. Narod veruje da melodija rusaljka: “K’nćiku d’ kraj”, svojom božanskom moći budi i u svest vraća: “Karabe razgovaraju sa duhovima!”. I frula je čarobna a kamoli karabe.

Dubočke rusalje su toliko stare, koliko i kolač sa mnogobožanskim znacima i svakako su u vezi sa prastarim kultom žrečeva iz Indije i Haldeje, kada je narod pomoću njene mudrosti (kastinske tajne) održavan u veri u zagrobi život. Za vreme transa i dubočke rusaljke su kao mrtve. Ni one ni najmanje ne reaguju na ubod igle. Naši lekari su ovu tajanstvenu pojavu, koja je neposredno metapsihičkog karaktera potpuno zanemarili. Dr. Milorad Dragić je nešto dublje zašao u istraživanje. On smatra ovu pojavu, kao “pojavu kolektivne, etnički funkcionalne nervoze na religioznoj osnovi”. I zaista, ovde je trans, van svakog protivljenja, na religioznoj osnovi.

Naše rusaljke, slično somnambulama, svojim duhovnim očima (jer su telesne mrtvački zatvorene) kao da vide ono što mi obični ne vidimo. Čuvene rusaljke dolaze u transu i do čudnog dara proricanja. Onu su obično više puta padale u zanos te su i odabrane za buduće vračare i čarobnice, jer su u stanju da u transu vide i govore sa mrtvima. Na taj način, rusalje su u vezi sa nekromanijom, koju dosad naši ispitivači nisu uočili. U dubočkom kultu postoje realni tragovi prastare nekromanije. Padanjem u zanos dubočke rusaljke su na ivici ovog i onog sveta i one nad ponorom svog života plaču i pominju mrtve rođake i poznanike i zapevaju za umrlom decom.

Svojim govorom i ponašanjem one predstavljaju posrednike između živih ljudi i duša umrlih. Ova veza između padalica i umrlih predstavlja veliki interes za rodbinu i narod. Jer tada se oko padalice sakupi porodica umrlih predajući joj u ruke razne ponude (kolače i slično), koje ona u kontaktu sa dušama umrlih simbolično predaje umrlima. Okupljeni narod na zavetini ih rado i pažljivo sluša, jer tako saznaje mnoge stvari o njihovim pokojnicima na onom svetu. Duhovno uznemirenje kod njih počinje još od Spasovdana a naročito od četvrtka pred Duhove i one unapred znaju da će pasti u neispitani, misteriozni zanos. Šta više i roditelji slute, koje će im žensko dete iz kuće pasti.

Mnoge padalice i danas odlaze u manastir Gornjak i Tumane i tu traže lek. Vredi spomuti da padanja više ima kada je toplo vreme. Jedna rusaljka je u zanosu na onome svetu videla mnoge neobučene i osuđuje njihove žive pretke jer za pomene ništa ne udeliše. Za vreme samog transa neke rusaljke strašno i bolno jauču; neke pevaju i samo neke, koje su dugo godina padale u zanos proriču. Pojava rusaljki u Dubokoj je jedna veoma čudna i komplikovana duhovna pojava, na koju su tokom vekova delovali mnogi uticaji. Ona je čitav kult, na kome se još vide tragovi neke prastare religije.

Možda je i strah od umrli dejsvovalo na stvaranje ovog kulta. Ona je u vezi sa sugestijom i autosugestijom, koju potencira i vera da se zbog ubijene kraljice greh mora iskajati. Padanje u zanos liči na epilepsiju. Liči i na histeriju, ali je ovde ukočenost i mrtvilo daleko veće. Zanos je orgijastičkog tipa, ima ekstaze. Pojava skrivene moći vidovitosti, proricanja i nekromanije dokazuju da je ovde u pitanju stvar metapsihičke prirode. Na osnovu neodoljive religije čini se u Dubokoj pomen mrtvima na čisto kultnoj osnovi; rusaljke zatim padaju u trans da bi se ponovo vratile u ovaj svet, koji sa onim transcendentnim čini jednu nerazlučnu celinu.